Нови Сад је лука изграђена на обећањима које пружа сусрет моћног Дунава, бескрајног зеленила равнице и плаветнила неба. Он је привидно миран и уистину ненаметљив град. Његова историја је узбудљива и често трагична приповест. Настанак савременог Новог Сада, или како се звао на латинском, мађарском и немачком језику Неопланта, Újvidek i Neusatz, везује се за изградњу моћне аустријске тврђаве из 18. века која и данас одмах освоји поглед и лагано запоседне машту сваког путника.
Већ у 19. веку француски слависта Луј Леже је Нови Сад окарактерисао као Брисел једног малог света, чији је Париз био Београд, правећи паралелу са избеглиштвом Виктора Игоа који је као републиканац морао да напусти Париз и оде у Брисел. И у Нови Сад су исто тако долазиле политичке избеглице, а најпознатији међу њима су били први српски социјалисти. За историчара и публицисту Данила Медаковића град је био Рацки (Српски) Париз, за Светозара Милетића, најзначајнијег српског политичара у Хабзбуршкој монархији, Српска Атина, док је истовремено за аустријског канцелара Александра Баха, чија је владавина позната као Бахов апсолутизам, био глава политичке хидре југословенства.
У 19. веку варош на јужној периферији Хабзбуршке монархије, у 20. веку град на северу Балканског простора, Нови Сад је увек био центар у коме је интелектуална елита различитих вера и нација најпре била део просвећене Средње Европе, а затим мост на коме су се плодоносно сусретале различите идеје и идентитети. Као и тада и данас је Нови Сад – Европска престоница културе 2022. године – онај који баштини јединствену алхемију многих урбаницитета и естетика, онај који је само привидно ћутљив, а истовремено позива на присни сусрет који вас не може разочарати.
Нови Сад је чудесан град, где ћете, ако му отворено приступите, намах разумети да му припадате.
