Познато је да се у Војводини добро једе и да се Војвођани могу похвалити богатом гастрономском понудом.
А шта се нуди на менију, можете осетити на многобројним новосадским фестивалима јелу и пићу у част.
Једна од таквих прилика је и фестивал домаће, традиционалне хране и пића под називом “Укуси Војводине” који се одржава почетком јесени. Сви који посете овај фестивал, могу да пробају стара, заборављена војвођанска јела која припремају мали произвођачи, односно породична газдинства. И док се једу кромпир паприкаш, резанци са маком, ринфлајш, кулен, штрудле, гомбоце или пите од развлачених кора седећи на дрвеним палетама или балама сламе, посетиоци фестивала не могу, а да не чују незаобилазну овдашњу војвођанску тамбурицу.
– Богатско укуса хране и вина карактерише овај фестивал који има за циљ да се подсетимо управо на све лепе укусе који карактеришу наше поднебље и представимо их туристима који долазе у Нови Сад. Јер људи највише воле да уживају у лепим укусима и лепој атмосфери, а овај фестивал им управо то пружа – каже организаторка овог дновневног догађаја у Лиманском парку Наташа Будисављевић.
Фестивали и манифестације којима обилује Нови Сад и који се одржавају током свих 365 дана године, често у свом пратећем делу имају нешто што је везано за храну и пиће.
Многобројне тезге са овдашњим и произвођачима из целе Војводине свеприсутне су на новосадским улицама и трговима, а на њима се увек могу пронаћи аутентични специјалитети. Један од њих је и китникез, стари и заборављени слаткиш направљен од дуње. Како се заправо спрема и због чега је привлачан људима, прича Милана Купрешанин из Пољопривредног газдинства “Шош”.
– Китникез је стари војвођански слаткиш. Дуње се ољуште, самељу и кувају са доста шећера. Дуго се кува и потом излије у калупе, а готов је кад се стврдне – каже Милана
У Новом Саду осим војвођанске кухиње, могуће је упознати и националне кухиње неколико десетина земаља света у оквиру фестивала “Фуд Планет”. Током маја свакога дана се на централном градском тргу представи по једна држава својим специјалитетима, игром и песмом, те је овај фестивал празник за сва чула и специфичан по свом концепту.
– У 30 дана се представи 30 земаља, односно њихових националних кухиња са пропратним садржајима попут традиционалне музике или културних садржаја. Сва јела која се припреме нису само за гледање већ и за дегустацију, па се свако може и на лицу места уверити у аутентична јела из разних поднебља – каже за 021 Биљана Гаврић из организације овог фестивала.
А када се говори о храни, за сваког ко је из Новог Сада и ко долази у овај град на Дунаву, неизоставна је посета неком од салаша или чарди. Госту су на располагању укуси домаће хране, аутентичан амбијент, нетакнута природа. Бројни салаши у околини Новог Сада представљају идеално место за љубитеље природе, традиције и етно стила – место далеко од градске гужве и где се може наћи прави мир.
Један такав је Салаш 137 на Ченеју. Сем ресторана домаће кухиње, поседује и 15 соба, коњички клуб, дечије игралиште, спортске терене, а у понуди је чак и вожња фијакерима. Власник Александар Самарџија каже да је надалеко чувена гастрономска понуда салаша, али и аутентичан амбијент који нас за тренутак враћа у неку далеку прошлост.
– Правимо јела која се ретко могу пронаћи у другим ресторанима. То су јела која су се у гастрономији изгубила у последње две до три деценије, али их наши гости воле и ми се трудимо да их правимо и сервирамо на аутентични начин. Наравно, сем хране и пића људи овде уживају у мирном амбијенту, природи и свему што им се нуди, а чега нема у граду – прича нам Самарџија.
Сем хране, толико већ опеване у војвођанским песмама, попут оне Балашевићеве “Ал’ се некад добро јело”, овај регион познат је и по винима, пре свега фрушкогорским. Да је Фрушка гора богата чокотима винове лозе сведочи и податак да на њеним падинама у идеалним климатским условима на изузетно погодном земљишту вина производи више од 60 породичних винарија.
Фрушкогоско виногорје је једно од најстаријих у Европи. Прве чокоте винове лозе пре 18 векова на Фрушку гору донео је римски император Марко Аурелије. Јер, војвођанска регија је иделана за производњу белих и неких црних вина.
Све ово био је довољан разлог да Нови Сад добије и већ чувени вински фестивал Интерфест. Овај фестивал у центар војвођанске престонице у јуну месецу окупи више од 100 винарија из земље и региона.
Сви посетиоци су у прилици да дегустирају вина уз културно-забавни програм, а они који се баве производњом на Интерфесту могу да чују неколико корисних предавања из ове области. Управо ова садржајност фестивала привлачи Новосађане, али и стотине туриста, каже организаторка Наташа Будисављевић.
– Интерфест је празник вина у Новом Саду, траје три дана и у та три дана сваке године понудимо на стотине различитих вина, не само из Србије, већ из још десетак земаља. Све ово прате културно-уметнички садржаји, али и едукативне радионице на којима се увек нешто ново може научити о вину – прича Наташа.
Једна од бројних винарија у којима се производња вина преноси са колена на колено је винарија Мачков подрум из Ирига. Познати су по младом вину португизеру у чију част власник винарије Сава Јојић сваке године и то трећег четвртка у новембру организује манифестацију “Дан младог португизера” у центру Новог Сада. Тада, каже он, Нови Сад, уз неколико европских престоница, постаје део глобалне светковине младог вина.
– Ми смо поклонили Новом Саду нешто што се у свету веома цени и једини смо на простору бивше Југославије који ово раде, па је самим тим и Нови Сад једини у Србији који има овакав вински догађај – прича Сава Јојић.
Када се говори о винима, не могу се заборавити Сремски Карловци, место познато као центар српске духовности, културе и просветитељства у које је краткотрајни излет за Новосађане или домаће и стране туристе постао одавно редовна ствар. Чарде и ресторани да Дунаву крај Карловаца, чувено излетиште Стражилово или сремскокарловачке винске туре само су нека од омиљених места за одмор. А вина из овог места или других подно Фрушке горе најбоље је пробати у некој од аутентичних винарија или на манифестацији вину у чест – чувеном Грожђебалу.
По свему наведеном, јасно је да у Новом Саду и његовој околини нико неће остати ни гладан ни жедан. Било да се одлучите за неки модеран ресторан или сте више љубитељи традиције које нуде салаши и чарде, гостопримство домаћина је успомена која ће сваког увек изнова враћати на војвођанске путеве.
Извор: Радио 021
