Чарде су култна места. Историја их препознаје почев од несигурних средњевековних времена када су настајале на потребама путника да се негде склоне током ноћи или за олујна времена. Оне поред Дунава преживеле су искушења историје на начин да су данас места за уживање у дунавском крајолику, кутак који истовремено призива страст за животом и навику да се моћна река слави кроз сва њена блага.
А дунавске вредности су многоструке, често одлучујуће за богатство и добробит становника Новог Сада. Још од средине 18. века такса од риболова пунила је градску касу, а улов са новосадског риболовног хатара хранио је становништво. Јела од шарана, смуђа, деверике, гргрча, сома, кечиге… била су често на трпезама становника града, а Рибњак, Рибарско острво и Рибља пијаца у центру града, су топоними који потврђују повезаност становника града и плодне дунавске њиве. Чарде су биле део тог разноврсног лица града окренутог ка Дунаву. Рибља чорба, фиш паприкаш као и риба спремљена у чардама на много начина и заливена фрушкогорским винима одувек је била уникатна подлога на којој су цветале истините и измаштане приче.
Искуство настало у чардама, опевано и у песмама сведочи да се од давнина овде у друштву уз јело, вино и тамбураше лакше суочавало са сентиментима, жалом за прошлим временима, пропуштеним приликама и фаталистичким занемаривањем будућности. Било је и доколичарског поигравања наследством као што стоји у бећарцима:
Све ћу моје да потрошим новце
На бирташе и на тамбураше
Туризам је допринео да савремене новосадске чарде добију нова лица и нове приче. Њихов настанак, бројност и просторна разуђеност чине особиту и непоновјиву приповест о Новом Саду. Постоје чарде чији је ентеријер сјајан, а поглед на Дунав незабораван, такође и оне где разговори и дебате обитавају за дана, а тамбураши владају по ноћи, те оне где свраћају аласи и где се служи само рибља чорба и бело карловачко вино. Али, све служе одлично припремљену рибу и одговарајућа славна фрушкогорска вина.
Рецептуре за припрему свеже дунавске рибе су различите, негде је тајна у црвеној паприци, негде у количини воде, или пак у интензитету ватре, можда у неком другом тајном састојку, али сва јела показују да, још од средине 19. века, када је настао „Српски кувар“ јеромона Јеротеја Драгановића, овде влада страст према рибљим гастрономским ужицима. И данас алаској рибљој чорби, рибљем паприкашу, печеној и похованој риби, пијаном и димљеном шарану, рибљем паприкашу од шарана, рибљем перкелту, те домаћем тесту са сиром и сланином, које се служи уз рибљи паприкаш и перкелт, тешко је одолети.
Свако има своју чарду као и славу. Туристи бирају лепоту, лакоћу и гастрономски ужитак, локално становништво газду и његово породично искуство у припремању рибе, а песници, пролетери и аласи приче и дебате уз једноставан оброк и добро вино. Избор чарде се наслеђује према унутрашњем индивидулном осећају за лепо и радосно. Све оне су инситуција чија се слава одвајкада од уста до уста преноси кроз простор и време.
Текст: Гордана Стојаковић
