У сезони 2020 – 2021. године Српско народно позориште у Новом Саду, најстарије професионално позориште код Срба, обележава двоструки јубилеј: 160 година од оснивања театра и 70 година постојања балетске сцене. Тим поводом сећамо се Марине Олењине, руске балерине којој дугујемо оснивање балета у Новом Саду.
Марина Олењина припада бројној групи руских уметника који су, после Октобарске револуције отишли из Русије и раних двадесетих година XX века нашли своје привремено или стално уточиште у Kраљевини Југославији (у то време Kраљевини СХС).
Марина се родила у Москви, 2. априла 1901. године, у породици оперског певача и режисера Петра Олењина. Њена мајка, исто оперска певачица, била је рођена сестра чувеног глумца и режисера Kонстантина Станиславског. У таквој уметничкој средини, у породици посвећеној позоришту, није чудо што се девојчица од раног детињства заинтересовала за балет. Завршила је Московску кореографску школу при „Баљшом театру“ и пре него што је емигрирала, успела је да заигра на сцени „Баљшог театра“ у Москви.
Kао солиста Народног позоришта у Београду, од 1923. до 1941. године, играла је насловне улоге у балетима „Лабудово језеро“, „Рајмонда“, „Успавана лепотица“ и многим другим, а после рата ради као кореограф у Прагу, а затим као руководилац југословенске трупе народних игара у Паризу.
Године 1950. Марина Олењина са групом од тридесетак младих играча из Београда долази у Нови Сад, где поставља прве балетске представе. Прва премијера балета у Новом Саду – „Шехерезада“ на музику Николаја Римског Kорсакова, изведена је 25. маја 1950. године. Темељ балетског репертоара чинила су дела руских композитора од Чајковског до Хачатуријана, али је Олењина много пажње посвећивала и домаћим ауторима: Христићу, Барановићу, Готовцу…
У Новом Саду Олењина је радила као први кореограф, режисер и педагог у сезонама 1950 – 1953. и 1955 – 1956. Те последње године суочила се са озбиљним здравственим проблемима који ће довести до њене преране смрти 1963. године. Сахрањена је на „Руском гробљу“ (делу „Новог гробља“) у Београду.
Савременици који су је познавали говорили су да она можда и није била класична лепотица, али је била изузетно женствена, шармантна и привлачна и имала велики успех код мушког пола. Њен муж био је Црногорац Вук Драговић, који је страсно у њу био заљубљен. У једном тренутку Марина га је напустила ради везе са много млађим мушкарцем, али пошто је једно време живела сама у оскудици, схватила је да је направила грешку и да не може да живи без Вука. У то време се озбиљно разболела, али уз несебичну помоћ и љубав мужа успела је да се пред Други светски рат врати на сцену. За време рата, Марина и Вук су активно учествовали у антифашистичком партизанском покрету, а Олењина је за време италијанске окупације провела неко време и у затвору у Црној Гори.
Марина Олењина је највећи део свог живота провела у Југославији коју је заволела као своју другу домовину и којој је подарила свој огромни таленат, познавање руског класичног балета, своју енергију и темперамент.
Године 2011, поводом обележавања 60 година од оснивања балета у Новом Саду, на Позоришном тргу, у центру града, постављен је бели мермерни споменик вајара Ласла Силађија, посвећен овој значајној уметници.
А лепа вест у овој јубиларној години је да се у нашем граду, на Лиману управо завршава нова зграда балетске и музичке школе која ће пружити младим генерацијама далеко боље услове за учење и рад и наставити традицију новосадског балета који је утемељила Марина Олењина.
