Узбекистан у срцу Новог Сада

Види све

Узбекистан, смештен у централној Азији и по броју становника највећа средњеазијска земља, налази се у самом центру некадашњег Пута свиле, највећег трансконтиненталног трговачког пута који је повезивао Кину с Блиским истоком и Римом. Земља богате историје, великог броја културно-историјских знаменитости и готово нетакнуте природне лепоте, где гостољубивости и љубазности не мањка.

 

Део традиције, хране и обичаја ове занимљиве азијске земље могуће је искусити у срцу Новог Сада. Скривен, у уличици Исе Бајића, налази се узбекистански ресторан “π Love” (Плове).

У свом ресторану “Плове” угостио нас је господин Гафар. На почетку, занимало нас је зашто назив Плове и како се одлучио да баш у Нови Сад донесе дух Узбекистана. Плове је традиционално узбекистанско јело које подсећа на наш пилав. Чине га пиринач, говедина и специфични узбекистански зачини. Верује се да је у Европу дошао преко Пута свиле, а да га је у Србију донео Александар Македонски.

А откуд баш у Новом Саду? Наиме, Гафарови синови су одлучили да тренирају тенис, а где друго, него у земљи светског првака у тенису. Жеља му је била да отвори ресторан и на тај начин представи и приближи културу своје земље.

Одмах нам је за око запао ентеријер ресторана, испуњен мноштвом детаља – тањири и лустери са традиционалном источњачком шаром, бројне фотографије знаменитости Узбекистана, импозантних станица метроа, осликани зидови атракцијама Ташкента, главног града Узбекистана. Пажњу нам је привукла и кухиња која је у стаклу, па радознали гости могу да посматрају процес припреме хране. Шеф кухуње, такође Узбекистанац, прешао је 6000 км далек пут како би у Нови Сад донео све тајне узбекистанске кухиње.

 

 

 

Мени је конципиран на храни која је популарна на подручју старог Совјетског Савеза (СССР), пре свега узбекистанска, руска, грузијска и украјинска јела. Обичај је да се током јела не жури, јер храна треба лагано да пређе свој пут до срца.

Нека од најпознатијих јела, поред Плова, су Боршч – традиционална руска и украјинска чорба од цвекле и другог поврћа са месом и Хачапури на аџарски начин – кисело тесто у облику чамчића са запеченим сиром и јајетом. Једе се тако што се ломе крајеви и умачу у средину. Оно што даје посебну чар храни јесу зачини, које власник доноси директно из Узбекистана.

У јеловнику Плова се налазе и вегетеријанска јела. Већина пецива је бесквасно, а занимљивост је да хлеб који се служи никада не месе жене, него мушкарци, искључиво због велике тежине теста приликом мешења.

Важно је нагласити да је Плове један од ретких ресторана у Новом Саду који има Халал сертификат.

 

 

 

Посебно нас је одушевила традиција испијања зеленог чаја. Гафар нам је показао поступак послужења – чај се сипа из чајника у шољицу а затим се у њега враћа; поступак се понови и послужи госту тек након трећег сипања. Занимљиво је и правило да гост никада не сипа чај самостално, као и да шољица никада не сме остати празна.

 

У Узбекистану су заједништво и породица изузетно важни, што се одражава и на кухињу, па су оброци врло често обимни и сервирани на једном овалу, како би се на тај начин породица окупила и обедовала заједно. Због тога се и нека јела у ресторану служе у већим порцијама.

 

Након сјајно проведеног поподнева и дегустирања специјалитета, пробудила се жеља да посетимо Узбекистан и боље упознамо њихову културу. До тада, ту је узбекистански тренутак, у центру Новог Сада, онда када пожелимо да побегнемо “источније”.

 

Ауторке: Тијана Вујасиновић и Дејана Димитријевић