Novosadske priče – Istorija Hotela „Vojvodina“

Nekad je ispred njega bilo zelenilo, tako beše do početka Drugog svetskog rata. Pola veka pre toga, u njegovom dvorištu, Srpsko narodno pozorište igralo je predstave (istorija se pred njegovim očima odigravala neverovatno brzo), a danas, posle svog 160. rođendana, Hotel izgleda kao da je u najboljim godinama. A tako se i oseća, kažu zadovoljni turisti koji neko vreme provedu u njemu, u zdanju koje krasi sâm centar Srpske Atine – u Hotelu „Vojvodina“.
Reč hotel potiče od francuske reči hotel, koja se izgovara otel, a u prevodu znači kuća koja pruža usluge privremenog smeštaja. Kroz vreme taj naziv je gubio francuski akcenat, pa je danas na svim svetskim jezicima razumljivo kada kažete hotel.
Najstariji u Novom Sadu nalazi se u strogom centru grada i sagrađen je 1854. godine. Dobro došli u priču o Hotelu „Vojvodina“.
Pet godina posle bombardovanja Novog Sada sa petrovaradinske strane, na ruševinama starog zdanja Hajlove pivare, izvesni Johan Ajgler diže hotel i naziva ga imenom supruge cara Franje Josifa „Jelisaveta“, odnosno Hotel zur Kaiserin Elizabeth. U početku beše gostionica i hotel, a onih godina kada je sa dvorišne strane bilo Srpsko narodno pozorište, mesto postaje stecište umetnika, političara i ondašnjih boema. Hotel je još krajem 19. veka imao svoje električno osvetljenje, a grad Novi Sad prvu električnu centralu otvara posle 1909. godine.
Ime 9. maja 1922. menja u Hotel kraljice Marije. Razlog za to bilo je venčanje kralja Aleksandra Karađorđevića s rumunskom princezom Marijom.
U međuvremenu vlasnik postaje Gedeon Dunđerski koji je 1927. godine pokrenuo veliku obnovu i modernizaciju hotela. Uveo je vodovod i centralno grejanje, a prostorije osvežio novim nameštajem.
Kada su kompletni radovi bili završeni, hotel postaje najsavremeniji u gradu sa 60 ozbiljno nameštenih soba, koliko postoji i danas. Dunđerski je tada i kompletnu gastronomsku ponudu promenio. Hotel kraljice Marije u to vreme postaje i restoran sa najboljom domaćom ali i francuskom kuhinjom. S glavne ulične strane, koja danas „gleda“ na sâm Trg slobode (što je i adresa Hotela na broju 2), nalazile su se parfimerija i tekstilna radnja, a u dvorišnom delu prodavalo se vrhunsko pecivo. Najveći prostor u prizemlju zdanja pripadao je kafani koja je imala specijalne stolove za kartanje i bilijar.
Pošto se sâm Gedeon Dunđerski nije bavio hotelijerstvom, zgradu je davao u zakup, pa se kao njegovi zakupci između ostalih pominju Karlo Štolc i izvesni gospodin Frajd.
Posle 1945. godine, u novoformiranoj Jugoslaviji većina onog što je bilo privatno postaje društveno, odnosno nacionalizovano, kao i sâm hotel i dobija novo ime, koje i danas nosi – „Vojvodina“.
Inače, prvi i jedini sprat hotela uglavnom je identičnog izgleda kao i kada je zidan pre više od jednog i po veka.
Danas, deceniju nakon privatizacije u okviru koje je država izašla iz vlasništva, hotel gostima nudi dva apartmana, osam soba sa francuskim ležajem, 16 dvokrevetnih i 15 dvokrevetnih soba sa dodatnim krevetom i 20 jednokrevetnih soba.
Hotel i danas odiše duhom vremena kada su u njega svraćali Miloš Crnjanski, Laza Kostić i druge važne ličnosti novije srpske istorije.

Na osnovu muzejske dokumentacije i arhivske gradje tekst pripremio Vladimir Bajić

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Share on LinkedIn