Историја Новог Сада

Лева обала уз Тврђаву

Нови Сад односно Петроварадинска стена, на којој се налази тврђава као главно обележје града, има почетке у средњем палеолиту. Захваљујући археологији, у горњем делу Петроварадинске тврђаве, пронађени су алати које су користили неандерталци од 60 000. до 35 000. године пре нове ере! Први становници били су припадници Келтских племена.
Ово сврстава Нови Сад у место са најстаријим археолошкм остацима у Србији. Истраживањем прошлости, дошло се и до праисторије, винчанске културе, енеолита, металног па и старијег и млађег гвозденог доба. Остаци неолита, указују да је живот на Петроварадинској стени у Новом Саду такође постојао и 3000 година пре нове ере!
Доласком Римљана у првом веку нове ере, у тадашњу Римску провинцију Панонију, у чијем саставу је био и Петроварадин, настаје војно утврђење Кузум.
Након Римљана, Петроварадином су владали Готи, Гепиди, Лангобарди, као и народи Авара и Франака.
Преци већине становништва данашњег Новог Сада – Словени, долазе у Петроварадин у 6. веку. Као важно стратешко место, лева обала данашњег Новог Сада односно простор око Петроварадинске стене, био је интересантан многим освајачима. Током 9. века, Бугари господаре Петроварадином, да би га касније изгубили од Византије, а она од Угарске у 12. веку.
Када су га Турци освојили и почели да граде, данашња туристичка атракција Градић, у који се улази одмах након моста, имао је око две стотине кућа, верске објекте, дућане, школу и сва обележја варошице тог времена. Турци га губе од Аустроугарске монархије у 17. веку, која је освајањем Петроварадина и останка на овим просторима до Првог Светског рата, највише утицала на данашњи изглед и историју Новог Сада. Царица Марија Терезија изградила је Петроварадинску тврђаву која и данас има идентичан изглед као и 1780. године, када су коначно завршени и последњи радови на овом импозантном споменику културе.

Десна обала

Живот се развијао и са друге стране реке, где се данас налази већи део Новог Сада. Археолози су утврдили да су на десној обали данашњег Новог Сада постојала насеља и у другом и трећем веку пре нове ере. Документ, који се сматра доказом о првом насељу у Новом Саду, јесте повеља Угарског краља Беле Четвртог из 1237. године. У њој пише како Бела Цистерцијској опатији са Петроварадинске стране дарује земље, села и имања са „ове“ стране Дунава. Неки од тих објеката, који су били издвојенији, а имали комплетну инфраструктуру, представљају „калуп“, по којем су зидани салаши који данас постоје на територијама ван града, и који су део богате туристичке понуде.
Историја каже да је Нови Сад почео да се развија након одласка Турака крајем 17. века. Када је почела да се гради Тврђава, 1692. године, тадашњи Нови Сад имао је само колибе у којима су живеле занатлије, углавном радећи уз велике неимаре са друге обале Дунава, током градње тврђаве. Тада још увек у форми импровизованог насеља, место је имало имена Рацка варош, Српски град и Петроварадински Шанац. Претежно је било насељено Србима, Мађарима и Немцима, а било је и Јевреја, Грка, Јермена, Бугара…
Почетком 18. века, тадашњи Нови Сад улази у састав Хабзбуршке монархије и постаје део Војне границе Великог царства чије је седиште било у Бечу. Постаје и седиште српских црквених парохија те области, познатије као Бачка – на челу са Владиком.
Када су Турци безуспешно покушали да поврате „своје“ старе територије, након чега Аустријанци учвршћују власт на овим просторима, садашњи Нови Сад, а тадашња Рацка варош, развија се у трговачко насеље, у којем почиње да цвета трговина. Дунав је био граница измедју плодне равнице и богатих винограда око и иза Петроварадина.
На око 30 километара од данашњег центра града, ка северу Србије, постојало је село Алмаш. Године 1718., цело село преселило се у Рацку варош, чиме је број становника у Новом саду знатно увећан. Историја бележи да је у „граду“ тада било преко 110 српских домаћинстава, око 15 немачких и 5 мађарских. Временом су занатлије и трговци постајали озбиљни привредници, па су 1748. откупили од царице Марије Терезије слободу за свој град. Скупили су преко 82000 форинти, однели у Беч и добили статус слободног краљевског града. Царица поводом тога објављује Едикт у којем између осталог стоји да се тадашње име Петроварадински шанац мења у Нови Сад.
Тада је град имао преко 4500 становника и почео је да се развија. Трговина књигама, верски објекти, прве школе, били су само неки од обележја озбиљних европских градова тога доба, које је имао и Нови Сад. Градски магистрат управљао је градом на челу са судијом и 12 сенатора. Половину градског већа чинили су Срби, а судија и градски капетан бирали су се наизменично из српске и других националних заједница.
И током 18. века, Нови Сад расте у сваком погледу. Постао је центар политичког, друштвеног и културног живота српског народа, па је зато добио надимак Српска Атина.
Град је претрпео бомбардовање 1848. То је година буђења националне свести код многих европских народа. Унутар Аустоугарског царства, долази до сукоба Мађара односно Угара који су хтели да се осамостале од Аустријанаца. У оквиру тог обрачуна град су, са тврђаве, бомбардовали Угари и скоро га сравнили са земљом.
Годину дана након овог догађаја, и гушења мађарске буне, Нови Сад постаје део Војводства Србије и Тамишког Баната, као део посебне Хабзбуршке покрајне. После укидања ове области, град је био део Бачко Бодрошке жупаније у оквиру Хабзбуршке Угарске. Без обзира на бурне историјске догадје, Нови Сад са својом друштвеном и политичком елитом гради и оснива институције, које су данас од великог националног значаја за Србију. Године 1861. основано је Српско народно позориште, а три године касније, Матица Српска пресељана је из Будимпеште у Нови Сад. До краја века основане су прве новине, политичке странке, именован је Светозар Милетић за првог Србина градоначелника Новог Сада, изграђена је Градска кућа, Жупна црква Имена Маријина и остала здања која и данас красе центар града. У 20. век град такође улази као део Аустроугарске монархије, која се распала након Првог светског рата 1918. Те године у Новом Саду, 25. новембра, одржана је Велика народна скупштина Срба, Буњеваца, и других Словена у Банату, на којој је проглашено присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.
У периоду између два светска рата, Нови Сад је био центар тадашње Дунавске Бановине. Једне од 9 управа, тадашње државе, која се звала Краљевина Југославија. Након Савске, Дунавска Бановина била је на другом месту, по економској моћи, перспективи развоја и позиције у држави. Тада је и нововековни Нови Сад добио свој коначни облик. Град добија и многе монументалне грађевине као што су седиште данашње Владе Војводине, Танурџићеву палату, зграду Галерије Матице српске на Тргу галерија, Соколски дом код Дунавског парка, Учитељски и Дом трговачке омладине и многа друга здања која сврставају град у један од најлепших, овог дела Европе.
Други светски рат, Нови Сад јуначки је поднео, али су фашисти ипак и на жалост оставили неизбрисив траг страха и туге. Споменик на Кеју Жртава Рације на Дунаву, представља сећање на рацију када су мађарски фашисти јануара 1942. године бацали у ледени Дунав Јевреје, Србе и Роме. Побијено је 1246 Новосађана без обзира на пол и године.
Током 1944. из Новог Сада у немачке логоре, одведено је много Јевреја. Те године град је поново бомбардован, али од стране савезника. Циљ је био да се уништи све оно што су фашисти користили у свом деловању, Железнички мост, складишта муниције, војна механизација…
После Другог светског рата, Нови Сад постаје део нове државе, Социјалистичке Југославије и једно од најпожељнијих места за живот у региону. Економски и у сваком погледу, колико је то било могуће, за политичке прилике тог времена, град се развија и раст на скоро сваком друштвеном пољу бележи до краја осамдесетих година прошлог века.
Након тога следи крвави грађански рат са страховитим последицама по становништво и град. Ратни сукоби дешавали су се на само од око 50 километара од Новог Сада, али тако бива само до 1999. Нато пакт бомбардовао је целу тадашњу државу, а у Новом Саду порушени су сви мостови, велика рафинерија Нафте, зграда радио Телевизије Војводине и друга кључна места без којих је град тешко функционисао.
После 2000. године и успостављања новог политичког режима, Нови Сад улази у нови век, чијим ће причама са временске дистанце, сведочити долазеће генерације. Како је данас, и последњих година у граду, препустићемо њима, а како је било чули сте од нас.

Старе разгледнице